Isidora u Dunavskom ogledalu

Postoje mesta uz Dunav gde se čini da je vreme sporije nego drugde. U starim ulicama Zemuna tišina ima posebnu težinu.

U takvim mestima lako je zamisliti šetača koji zastane i dugo posmatra reku.

Takva je bila i Isidora Sekulić. Njene rečenice bile su tihe, promišljene, kao razgovor sa svetom.

Na ovim obalama zastala bi svakodnevno dok je boravila u Zemunu (1902-1909) i posmatrala Dunav dok se u vodi ogledaju gradovi, oblaci i misli.

Jer ponekad je dovoljno samo gledati reku da bi čovek razumeo svet malo bolje nego ranije.

Isidora Sekulić ostavila je za sobom knjige koje ne govore glasno, ali ostaju dugo u mislima čitalaca. Njene rečenice imaju mir i dubinu tihog posmatranja sveta. U njima je život često viđen iz ugla šetača koji zastane, pogleda oko sebe i pokuša da razume ono što je drugima promaklo.

Možda zato njena književnost i danas podseća na Dunav u mirnom jutru — tiha, široka i puna misli koje se polako otkrivaju.

Dunav pamti priče.
Knjige ih vraćaju.

Miroslav Lj. Ranković

Autor projekta Dunavsko ogledalo