Isidora u Dunavskom ogledalu
Postoje mesta uz Dunav gde se čini da je vreme sporije nego drugde. U starim ulicama Zemuna tišina ima posebnu težinu.
U takvim mestima lako je zamisliti šetača koji zastane i dugo posmatra reku.
Takva je bila i Isidora Sekulić. Njene rečenice bile su tihe, promišljene, kao razgovor sa svetom.
Na ovim obalama zastala bi svakodnevno dok je boravila u Zemunu (1902-1909) i posmatrala Dunav dok se u vodi ogledaju gradovi, oblaci i misli.
Jer ponekad je dovoljno samo gledati reku da bi čovek razumeo svet malo bolje nego ranije.
Isidora Sekulić ostavila je za sobom knjige koje ne govore glasno, ali ostaju dugo u mislima čitalaca. Njene rečenice imaju mir i dubinu tihog posmatranja sveta. U njima je život često viđen iz ugla šetača koji zastane, pogleda oko sebe i pokuša da razume ono što je drugima promaklo.
Možda zato njena književnost i danas podseća na Dunav u mirnom jutru — tiha, široka i puna misli koje se polako otkrivaju.
Dunav pamti priče.
Knjige ih vraćaju.
Miroslav Lj. Ranković
Autor projekta Dunavsko ogledalo
