Zemun – grad koji nema alternativu

Grad na obali Dunava u kojem se još uvek čuje tišina iza otvorenih prozora, gde golubovi kruže nad starim krovovima, a priče o trgovcima, alasima i zanatlijama žive duže od vekova.

Postoje gradovi koji se pamte po građevinama i postoje gradovi koji se pamte po duši.
Zemun je jedan od retkih koji ima oboje. Na njegovim krovovima još uvek stoje golubarnici, u dvorištima cvetaju muškatle, a na obali Dunava čamci od drveta i dalje čekaju svoje alase.

U vremenu kada mnogi gradovi gube svoje lice pred staklom i čelikom modernih arhitektura, Zemun i dalje čuva meru čoveka.

Vekovni grad poznat po alasima, krovovima, brdu, kajakašima, sportistima, zanatlijama, trgovcima i provodu. Izuzetno lep ako ga posmatrate uveče dok svoju lepotu razliva po talasima Dunava koji ga ljubi.

U njemu je još moguće slušati tišinu i čuti zveket tanjira kroz otvorene prozore kuća.

To je jedini grad koji još uvek opstaje pred naletom modernih arhitekata koji čelikom i staklom materijalizuju svoje vizije budućnosti, često bez razumevanja prošlosti i bez osećaja za meru duše čoveka.

Njegovi stanovnici su jednostavno — Zemunci.
Nemaju drugu pripadnost. I ne zanima ih.

Još od 1934. godine država kao da zaboravlja da je Zemun bio i ostao grad za sve koji u njemu žive.

To je grad stvoren od čežnje i mudrosti mnogih naroda i vera koji su ga vekovima naseljavali i gradili, prepuštajući svoju sudbinu sudbini grada i svojih sugrađana.

Na zemunskim krovovima još uvek se mogu videti uredni golubarnici i jata golubova kako ih nadleću. Njegovi čamci se i danas grade od drveta, čistom ljubavlju prema vodi, i brižljivo se čuvaju.

To je mesto u koje su decenijama Beograđani pomalo stidljivo dolazili u provod koji je raspaljivao srca i razgaljivao dušu.

Grad su zidali majstori koji su opeku i kamen vezivali malterom i ljubavlju. I danas se mogu videti stotine fasadnih ukrasa koji prkose vremenu i podsećaju na tu ljubav. Tu je i jedan deo zida koji je nekada čuvao Kontumac.

Zemun je i grad cveća.
Cveća posađenog u zemlju, u saksije, žardinjere i tufnaste lonce.

Tokom proleća, leta i dobrog dela jeseni grad je obavijen slatkastim mirisom muškatli — pravih, živih, a ne plastičnih.

To je i grad velikih ljubavi, od kojih su mnoge krunisane brakovima koji traju koliko i same ljubavi.

Zemun je možda jedini grad čiji su stanovnici, sasvim nesvesno, rasporedili kuće tako da iz vazduha put koji ih razdvaja i povezuje podseća na oblik srca.

Kruna grada je Gardoš.
Na njega ni danas ne dolazi svako — već samo onaj ko ume da voli i da bude voljen.

Nadam se da i vi Zemun doživljavate kao i ja:
kao jedini grad koji nema alternativu.

Miroslav Lj. Ranković

Autor projekta Dunavsko ogledalo