Čarolija majske večeri
U majskoj večeri u kojoj Sunce, posmatrano sa Kapije vetrova, zalazi iza Milenijumske kule bojeći nebo vatrenim bojama, a Dunav se pretvara u ogledalo — moguće je susresti sebe.
U tom trenutku biće ugleda sopstveni Ego. On će se postideti i gotovo nestati, ostavljajući za sobom samo čistu radost.
Čula tada iznenada ožive, kao i srce, dajući životu novi tempo.
Taj trenutak traje koliko traje i sećanje na njega.
Kod nekih ljudi ono traje večno.
Lako ih je prepoznati — po ljubavi kojom zrače i po delima koja nadilaze vremenske okvire.
Za njih granice više ne postoje.
Oni plešu sa životom u ritmu ljubavi.
Čarolija se ne završava zalaskom Sunca.
Naprotiv — tada tek počinje.
Najpre se nastavlja igrom zvezda i Meseca u vodnom ogledalu Dunava, praćena laganim lahorom sa juga koji nosi mirise dalekih mora.
Ponekad se taj lahor poigra sa maglom kojom Dunav diše pa od nje izvaže Vodenu vilu, puštajući je da nasred ogledala izvodi piruete prkoseći svim poznatim zakonima.
Pesma galebova, šum lahornih talasa i daleki zvuci gradske vreve uzdižu svest do visina sa kojih čovek može da vidi sebe na pozornici života.
Sa tog mesta jasno bira pravac kojim će krenuti — i srećan zaplesati ka nekoj sledećoj majskoj večeri.
Miroslav Lj. Ranković
Autor projekta Dunavsko ogledalo
