Priča o dečaku i oblaku
Jesen oko Miholjdana najlepše je doba u Zemunu.
Priroda tada uveliko menja boje spremajući se za duboku zimu. Zeleno polako postaje žuto i braon. Kada je obasjano suncem, sve izgleda nekako toplo i blago.
Mirisi su drugačiji nego leti. Voće je slađe, a svaki sledeći dan sve kraći.
Trotoari se na nekoliko nedelja pretvaraju u čarobne tepihe od lišća, a travnjaci u parkovima u mala nalazišta kestena i šišarki.
To je i vreme izleta, naročito školskih. Tada sama priroda postaje učionica. Škole to koriste još od davnina kako bi učenici ojačali vezu sa prirodom i naučili da poštuju njene zakonitosti.
Baš oko Miholjdana i vazduh u Zemunu postaje nekako prozirniji. Pogled puca dalje i jasnije pa je sa nekog vidikovca moguće upoznati grad na sasvim drugačiji način.
Čaroliju ulepšavaju oblaci kojih nad Beogradom uvek ima. Nošeni vazdušnim strujama lagano plove nebom.
Neki u njima vide likove iz crtanih filmova.
Drugi — omiljene šnenokle sa mirisom vanile.
Naša priča počinje jednog sasvim običnog jutra.
Sunce je tek obasjalo grad, a prve ptice cvrkutom pozdravile prve zrake.
„Budi se! Ustaj! Zakasnićeš! Baš si lenjivac. Umesto da se raduješ izletu, ti spavaš!“ – rekla je užurbana majka.
Dečak se protegao kao i njegov mačak.
Laganim koracima otišao je do kupatila, još uvek pomalo žmureći.
Vratio se osvežen vodom, mirišući na kaladont i sapun sa mirisom orhideje.
Brzo se obukao, otvorio ranac i u njega pažljivo stavio dvogled, svesku, olovku i još nekoliko sitnica iz fioke.
Zatvorio je ranac i izašao iz sobe.
„Možeš li sam do škole? Nemoj da trčiš i pazi kako prelaziš ulicu. Obuj duboke patike i ponesi sendvič. Posle izleta pravo kući!“ – ponovo je rekla majka.
Dečak je veselo izašao iz stana i skakutajući krenuo ka školi.
Usput je zastao kraj jednog drveta.
Razmakao je lišće i pronašao nekoliko kestena. Stavivši ih u džep, nasmešio se kao da je pronašao pravo malo blago.
„Hej! Sačekaj me!“ – doviknuo je drugi dečak trčeći za njim.
„Jedva sam te stigao. Zašto toliko žuriš? Bolje da smo igrali fudbal nego što idemo na tu Avalu.“
„Nije bolje. Avala je naša planina! A toranj je baš visok. Zamisli koliko ćemo daleko videti!“
„Pa šta? U Americi su sve zgrade tako visoke.“
„Ali ovo je naš toranj!“
Učitelj ih je već čekao ispred škole.
Deca su se spontano okupljala oko njega, veselo cvrkućući poput vrabaca.
„Da proverimo da li smo svi tu… dobro, svi smo tu. Sada slušajte: Avala je naša planina visoka 511 metara. Na njenom vrhu nalazi se Avalski toranj, visok preko 200 metara. Sa njega se vidi veliki deo Šumadije, pa čak i ušće Save u Dunav.“
Deca su slušala širom otvorenih očiju.
Autobus je uskoro krenuo.
Grad je prolazio pored prozora poput dugog filma.
Kada su stigli do tornja, deca su izašla i stala u red.
Pogledi su im bili uprti u vrh tornja, skoro sakriven u oblacima.
Lift ih je u grupama vozio na vidikovac.
Naš mali junak stigao je u drugoj grupi.
Video je gužvu kraj prozora i potražio neko mirnije mesto.
U uglu je primetio poluotvorena vrata.
Provirio je.
Unutra nije bilo nikoga.
Ušao je tiho.
Stepenice su vodile na terasu.
Kada je izašao, video je nešto neobično.
Veliki beli oblak bio je naslonjen na terasu tornja.
Dečak ga je oprezno dodirnuo.
Bio je mek — kao pena.
Lagano ga je gurnuo.
Oblak se malo pomerio.
Tada se iz njega začuo dubok glas.
„Ko to gura moj oblak?“
Iz oblaka je provirio bledi čovek sa dugom belom bradom i kapetanskom kapom.
„Ne boj se“, rekao je uz osmeh.
„Ja sam kapetan ovog oblaka.“
Dečak je stajao kao ukopan.
„Hoćeš li na jednu kratku plovidbu?“ upitao je kapetan.
Dečak je oprezno prihvatio njegovu ruku i zakoračio na oblak.
Bio je mekan poput dušeka.
Unutra je izgledao kao čudesni brod.
Beli hodnici.
Rezervoari vodene pare.
Tiho šuštanje vetra.
„Mi smo oblakomani“, objasnio je kapetan.
„Skupljamo vodenu paru sa mora i donosimo kišu gde je potrebna.“
Ušli su u komandnu kabinu.
Oblak je tiho zaplovio nebom.
Ispod njih se prostirao čitav Beograd.
Videlo se ušće gde se zelena Sava uliva u plavi Dunav.
Brodići su izgledali kao male igračke.
Parkovi su bili poput zelenih ostrva.
Dimnjaci su pušili kao dedina stara lula.
„Prvo ćemo svratiti iznad Savskog jezera“, rekao je kapetan.
„Treba malo da dopunimo rezervoare.“
Oblak se spustio gotovo do vode.
Galebovi su klizili vazdušnim strujama.
Labudovi su mirno plovili.
Sve je izgledalo kao velika slika.
Zatim je kapetan dao novu komandu.
„Sada idemo ka Zemunu. Večeras je izložba kod Kule. Moramo malo da operemo plato.“
Male kapljice počele su tiho da padaju.
Mirisale su na more.
Dečak je izašao na vrh oblaka.
Nebo iznad bilo je potpuno plavo.
Trčao je po oblaku, tonuo do članaka i smejao se.
Napravio je nekoliko kolutova.
Raširio ruke.
I skočio u mekani oblak.
„Budi se! Ustaj! Zakasnićeš!“
Majčin glas odjeknuo je sobom.
Dečak je otvorio oči.
Sedeo je na ivici kreveta.
Mačak se protezao pored njega.
Sve je izgledalo kao san.
Ali kada je pogledao kroz prozor —
jedan mali beli oblak lagano je prolazio iznad Zemuna.
Kao da mu je namignuo.
Miroslav Lj. Ranković
Autor projekta Dunavsko ogledalo
