Alasi

Za razliku od većine mojih sugrađana, ja živim zajedno sa beogradskim rekama. Uživam u šetnji pored njih, posmatram galebove i kormorane slušajući njihova dozivanja izmešana sa zvucima talasa i ponekad košavom koja oštro fijuče. Uživam i u njihovom veoma specifičnom, meni prijatnom mirisu. Posećujem ih i kada je vreme loše — jednostavno su postale deo mene. Pored njih su mi misli bistrije i nekako sam odlučniji. Mnoge inspiracije koje sam kasnije zaljubljeno slikao video sam upravo na njihovim talasima.
Jednom, ne tako davno, možda pre godinu ili dve, ugledah galeba kako u brišućem letu ulovi ribu, izvadi je iz vode i odnese, okružen malim jatom koje je glasno slavilo ulov.
Ugledah i kormorana koji se šepuri šireći krila i dozivajući ženku.
Ljuljao sam se nebrojeno puta na njihovim talasima, često u ženskom, prelepom društvu. Plovio sam i krstario malim ribarskim čamcima — šikljama, zalazeći u vrbake i diveći se lepoti, čudeći se kako sam tako blizu grada, a tako daleko.
Bilo je prilika kada sam se u sred dana provodio kao u sred noći, lumpujući u društvu alasa lica izbrazdanih od mraza i ledene košave, duše čiste poput dečje.
Plovio sam sa njima, pio i uživao u plodovima beogradskih reka. Posmatrao sam pripremu čuvene alaske čorbe od nekoliko vrsta riba i čuo da je jedini pravi recept — sveža riba u dovoljnoj količini.
Gledao sam i pripremu deverike, kečige, vretenara, šarana, soma i smuđa u usijanoj tanjirači podmazanoj svinjskom mašću, koja je garant dobrog ukusa. Uživao sam i u ribljoj pašteti koju pripremaju u ekspres loncu od jeftine bele ribe, a koja je zaista vrhunski specijalitet.
Sedeo sam u kafanama i ilegalnim kafanicama, splavovima i preuređenim šlepovima i lepo provodio vreme. Slušao sam alaske priče i poželeo da bar na kratko osetim ukus sopstvene soli koja ostaje na usnama nakon izvlačenja mreže.
Ispunili su mi želju.
U rano jutro, pre svitanja, u doba kada se prvi zraci blage svetlosti tek promaljaju na horizontu, uđoh u već natovarene čamce.
Zaplovismo.
Nakon dvadesetak minuta plovidbe, uz režanje penti, čamci zauzeše svoja mesta u formaciji. Spustili su mrežu i lagano, udaljavajući čamce, razvlačili je. Donji deo mreže, opterećen olovnim tegovima, potonu, a gornji osta da pluta zahvaljujući plovcima od stiropora.
Čamci zaploviše nešto brže uz brektanje penti, a gornji deo mreže poprimi oblik skoro savršene parabole.
Plovili smo lagano uzvodno. Vetar je udarao u leđa. Svitalo je i postajalo još hladnije. Rukom sam pridržavao konopac sa vrha mreže i osećao povremene trzaje, pitajući se da li su od toka reke ili nekog kapitalca koji ovog jutra nije imao sreće.
Posmatrao sam lica alasa i čudio se. Bili su zamišljeni i veoma usredsređeni na plovidbu.
Кonačno sam izvadio iz torbe fotoaparat, kadrirao i snimao pri zlatnom jutarnjem svetlu. Nisu me primećivali i svaki kadar je bio bolji od prethodnog. Snimio sam i drugi čamac, plovke i vodu koju je sekao pramac dunavske šiklje.
Plovili smo tako, ljuljajući se i trzajući, skoro do potpunog svanuća.
Кao po komandi, a nije je bilo, usporiše brzinu i usmeriše pramce jedan ka drugom zatvarajući mrežu. Potrajalo je desetak minuta dok se čamci ne dodirnuše. Mreža je ostala iza čamaca u obliku potkovice.
Alasi su izvlačili mrežu.
Bio je to težak i mučan posao. Mrežu su izvlačili rukama, hvat po hvat.
Najpre se pojavi jedna polutrula grana. Zatim se mreža zatrese i izroni šaran — i to kakav. Potom deverika, pa još jedan veći šaran, pa deverika i nešto krupne bele ribe.
Ribu su izvežbano bacali na dno čamca, a ona se i dalje borila.
Mrežu su ponovo razvukli, šajke su se udaljile zauzimajući ribarsku formaciju i ponovo smo zaplovili.
Ja sam, ugrejan jutarnjim suncem, bezbrižno fotografisao izmučena lica i ponekog galeba koji je ovu ribarsku formaciju nadletao s vremena na vreme, pomno posmatrajući potencijalni ulov.
Potrajalo je sve do podneva.
Mrežu su izvukli, ubacili u čamac i uz veselo brektanje uputili se ka starom šlepu.
Povratak je trajao dugo, verovatno zbog žeđi.
Alasi su bili vidno srećni zbog ulova.
Pristali smo uz stari šlep.
— Sedi u kafanu, naruči nešto i sačekaj nas — rekoše mi i počeše da razvrstavaju ulov i slažu ga u plastične korpe.
Uđoh u kafanu na šlepu i naručih aperitiv.
Nestrpljivo ga dočekah i iskapih. Još uvek sam osećao jutrošnju hladnoću oko kičmenog stuba, iako je temperatura bila sasvim prijatna.
Кonobarica mi donese i činiju tople čorbe koju sam halapljivo pojeo.
Uđoše i alasi i prihvatiše se njima omiljenog piva.
— Video si koliko je težak ovaj posao. Zamisli samo kako nam je zimi?
— Malo teže ćeš naslikati jutrošnju hladnoću? Probaj, nek vidi narod i našu muku, pa neka se zapita — je l’ skupa riba?
Ćutao sam i pio.
Ubrzo nam se pridruži još nekoliko alasa. Jedan od pridošlih zasvira gitaru.
Alasi zapevaše, a i ja sa njima:
„Dunave, Dunave, moje more,
kraj tebe najlepše sviću zore…“

Miroslav Lj. Ranković

Autor priča fotografija i akvarela.