Izlog detinjstva

Priča o staroj bombondžinici, jednom detinjstvu i gradu koji pamti mirise prošlih vremena.

Dok šetam gradom ponekad osetim ukus šećerleme iz starih vremena, pravljene vrednim rukama i oblikovane veštim očima majstora koji su život posvetili zadovoljstvima drugih. Oni su sladili detinjstvo mališanima, dopuštajući ukusima da ih vode u svet mašte i maštanja.

U tim trenucima čini mi se da vreme zastane, kao da iza nekog starog izloga još uvek stoje staklene tegle pune šarenih bombona, a iz radnje izlazi miris karamela i vanile. Grad je danas drugačiji, užurban i glasan, ali negde između koraka i pogleda uvek ostane trag tog tihog sveta.

Zamišljam devojčicu sa pletenicama kako stoji na prstima da bi bolje videla izlog. U ruci drži malu papirnu kesu, tek napunjenu slatkišima, dok pored nje strpljivo poskakuje malo kuce, kao da i ono zna da je u toj kesici skrivena čitava čarolija.

I dok ona polako odlazi niz kaldrmu, a večernje svetlo pada na kamen ulice, iza nje ostaje radnja u kojoj stari majstor zatvara tegle i gasi lampu nad pultom. Grad se menja, prolaze godine, ali neki mirisi i neki ukusi ostaju da žive u nama.

Možda zato i danas, dok hodam istim ulicama, ponekad zastanem pred starim izlogom. U staklu ugledam svoj odraz, ali pored mene, kao u nekom tihom čudu, stoji i devojčica sa pletenicama koja drži malu kesu bombona.

Grad je isti, Dunav i dalje teče, samo su godine prošle između nas. A u tom kratkom treptaju izloga shvatim da detinjstvo nikada zaista ne ode — ono samo strpljivo čeka da ga se ponovo setimo.

Miroslav Lj. Ranković

Autor projekta Dunavsko ogledalo